Anđelo (27) iz Malog Krčimira kaže da mu je Pariz bio poput “kaveza”, a život na selu “centar sveta”.
Pariske ulice za Anđela Petkovića (27) nisu postale san, već opomena. On je višegodišnji deo svoje priče vezao za selo Mali Krčimir, gde mu je život sa bakom Dragicom i svakodnevne obaveze oko stoke više od rutine.
Kako kaže, majka mu godinama živi u Parizu, ali on taj grad nije zavoleo. Tamo je prvi put otišao kao učenik sedmog razreda, a ukupno je Pariz posetio četiri puta, pri čemu mu ni tamošnji način života ni jezik nisu prijali, pa je jedva čekao da se vrati kući.
U njegovom opisu, boravak u pariskom stanu bio je kao zatvoren prostor 24 sata, što mu nije prijalo čak ni kad se radi o sitnicama poput šetnje. Za njega su se razlike svodile na to da u velikom gradu ne dobija ono čime se “diše” dok je na selu.
Ovaj kontrast između metropole i planinskog sela pokazuje koliko izbor okruženja može da odredi osećaj slobode. Nije reč samo o lokaciji, već o načinu života koji čovek prihvati kao svoj.
Umesto svetala, Anđelovu pažnju nosi rodni kraj podno Suve planine. Na pitanje o tome šta mu se više dopada, kaže da ga „one pesme“ iz politike popularne memorije ne zanimaju, jer je njemu srce u selu koje, kako tvrdi, vidi lepše od Pariza.
Baka Dragica Petković, kako ističe porodica, preuzela je brigu o njemu još dok je bio mali, i odnos između njih je postao oslonac. Baka naglašava da nema problematičnih situacija, da se dobro razumeju i da je u njenim očima unuk najveća dika.
Anđelov radni dan počinje rano, pre svitanja, a obaveze oko imanja ne staju ni posle posla. Zaposlen je u lokalnom Domu zdravlja, gde obavlja različite zadatke, dok istovremeno svakodnevno brine o životinjama i održavanju domaćinstva.
Pored posla, tu su i fizički zahtevi sezone: rad sa traktorom, seča drva, kao i obaveze u plasteniku. U takvom ritmu on objašnjava da mu mirenje nije opcija, već da je “najlakše” kad se radi, jer mu to daje smisao i zdrav osećaj.
Ono što ga posebno izdvaja jeste način na koji se odnosi prema stoci: kaže da vodi računa o starim, autohtonim sortama i da mu nije ideja da sve svede na računicu. Trenutno brine o većem broju životinja, a navodi da poznaje svaku jedinku po ponašanju, jer mu je hobi i ljubav, a ne samo posao.
U ovoj priči, najviše se vidi da Anđelo budućnost vezuje za ljubav i porodicu, ali i za zadržavanje svog načina života. Kaže da mu je važno da pronađe „onu pravu“, dok baka ne pravi pritisak, već mu ostavlja da sam donese ključne odluke.
Važno je i to što njegova priča skreće pažnju na to kako se vrednosti ne biraju samo na osnovu novca ili prestiža. Nekome je sloboda šetnja kroz grad, a nekome je sloboda da dan započne u štali i završi ga sa brigom o stvorenjima koja poznaje.
Na kraju, dok čeka promene koje život donosi, Anđelo nastavlja da gradi svoj svet na selu, korak po korak, u ritmu koji dobro poznaje i koji mu, kako kaže, ostaje centar sveta.