Uginuo je Đibo, lav rekorder koji je doživeo 27 godina. Njegov životni put od cirkusa do utočišta postao je simbol borbe za prava životinja.
Tišina je zavladala u francuskom prihvatilištu Tonga Terre d’Accueil nakon što je svet napustio Đibo, lav koji je prkosio zakonima biologije i postao najstariji pripadnik svoje vrste u Evropi.
Ovaj veličanstveni predator, koji je doživeo neverovatnih 27 godina, proveo je poslednje godine života u miru, daleko od surovosti cirkusa iz kojeg je spašen 2012. godine.
Činjenica da je lav doživeo skoro tri decenije fascinira stručnjake, s obzirom na to da su u divljini njihovi životi često ograničeni na svega desetak godina, dok ni u zatočeništvu retko prelaze dve decenije.
Ovakvi slučajevi dugovečnosti kod životinja koje su pretrpele traume pokazuju koliko kvalitetna briga i bezbedno okruženje mogu drastično promeniti tok njihovih života.
Kada je prvi put stigao u prihvatilište zajedno sa lavicom Jendi, Đibo je bio slomljen i nepoverljiv. Godine zanemarivanja ostavile su duboke tragove, ali su mu strpljenje i ljubav zaposlenih omogućili da pronađe spokoj u svojim poznim godinama.
Nakon što je izgubio svoju dugogodišnju saputnicu 2016. godine, lav je nastavio svoj put uz drugu ženku, sve do njenog gubitka početkom ove godine. Gubitak partnerki očigledno je ostavio traga na Đibovom krhkom zdravlju.
Do sredine aprila, Đibo je pokazivao neverovatnu volju za životom. Ipak, bolest je bila brža i nemilosrdnija od njegovog snažnog duha. Prestao je da jede i kreće se, što je primoralo veterinare da donesu bolnu odluku o eutanaziji kako bi ga poštedeli nepotrebnih muka.
Misryoum prenosi da je ova odluka bila teška, ali neophodna za tim koji je sa njim delio svakodnevicu više od četrnaest godina. Đibo nije bio samo štićenik; bio je simbol opstanka.
Njegov odlazak označava kraj jedne ere za centar koji ga je spasao. Ostaje sećanje na lava koji je prkosio statistici i na kraju svog puta pronašao dostojanstvo koje mu je dugo bilo uskraćeno.
Ovakve priče nas podsećaju na kompleksnost odnosa između čoveka i životinja, naglašavajući važnost odgovornog starateljstva i humanog odnosa prema bićima koja su preživela patnju.