Đorđe Bojanić upozorava da sećanje na žrtve slabi, a bez istine nema ni identiteta. Ističe potrebu za jasnim institucijama i strategijom.
Baciti senku na žrtve ili ih pretvoriti u povod za prepirku, kako ocenjuje Đorđe Bojanić, znači polako pristanuti na sopstveni nestanak.
U razgovorima i tekstovima koje prenosi Misryoum, Bojanić poručuje da je društvo postalo previše okrenuto „građanizmu“, pa se kao da takmiči ko će pre zaboraviti sopstveno stradanje ili ga ublažiti.. Prema njegovom viđenju, dok druge zajednice strpljivo grade kulturu sećanja, kod nas se prečesto gubi fokus na činjenicama i na onome što bi trebalo da bude zajednički temelj.
Posebno ističe problematičan odnos prema obrazovnom sistemu, dodajući da se u udžbenicima, po njegovom utisku, nedovoljno govori o stradanju srpskog naroda u 20.. veku, uključujući razdoblje NDH.. Istovremeno, napominje da to ne umanjuje vrednost učenja o drugim tragedijama, već naglašava da domaća iskustva ne smeju da ostanu u senci.
Ova vrsta javnog spora nije samo „teorija“: generacije pamte ono što im se stalno vraća kroz nastavu, institucije i javne znakove, pa je zato kultura sećanja važna za to kako društvo ume da se postavi prema sebi.
Bojanić potom ocenjuje da Srbija nema jedinstveno mesto sabranja za stradanje kroz različite periode, kao ni jasnu i trajnu memorijalnu infrastrukturu koja bi objedinjavala istorijsko iskustvo.. U tom kontekstu spominje i potrebu da se izgradi sveobuhvatan memorijalni centar, umesto da se sećanje razvodnjava, relativizuje ili ostavlja na nivou sporova.
Kada govori o Jasenovcu i odnosu prema njemu, Bojanić tvrdi da je ono što bi trebalo da bude mesto sabornosti pretvoreno u prostor podela.. Njegova poruka je da se broj žrtava i odgovornost ne smeju pretvarati u arenu za osporavanje, posebno ne kada postoje istraživanja, svedočenja i utvrđene istine koje bi trebalo da predstavljaju zajednički okvir.
U tom smislu, on poredi srpsko sećanje sa načinom na koji druge zajednice pakuju tragediju u prepoznatljive nazive, institucije i memorijale, naglašavajući da je identitet teže graditi bez jasnog imena za sopstvenu bol.
Ovakav argument važi i van simbolike: kada javni narativ ostane nedovršen, prostor za tumačenja se širi, a društvo češće završava u međusobnom optuživanju umesto u trajnijem razumevanju.
Bojanić zaključuje da nije problem u tome što drugi narodi brane svoj identitet i rade na svojoj istoriografiji, već u tome što, kako kaže, mi ne radimo posao kulture sećanja kako treba.. Navodi i posledice takvog odnosa, ističući da se ljudi lako dele oko mrtvih, a potom zaborave šta je poenta poštovanja žrtava i učenja iz prošlosti.
Kao smer kojim, po njegovom mišljenju, treba da se ide, ističe potrebu za strategijom kulture sećanja, jedinstvom i jasnim institucijama koje bi dugoročno prenosile poruku istine.. U tom okviru pominje i inicijative poput Srpskih studija u Nišu, kao i najave izgradnje Memorijalnog centra, ali naglašava da to ne sme ostati na najavama, niti na simbolici bez sadržaja.
Na kraju, Bojanić poručuje da „nije kasno“, ali da ne treba odlagati: vreme, po njegovom stavu, traži istinu i pamćenje, kako bi društvo ponovo postalo „narod koji poštuje i pamti“, umesto da se trajno vrti u krugu relativizacije.. Misryoum prenosi ovu poruku kao poziv na buđenje i na odgovorniji odnos prema sopstvenoj prošlosti.