Na konferenciji je Bagei odbacio ideju o popuštanju SAD-u i naglasio iranske kapacitete za suprotstavljanje, uz pozivanje na situaciju u Ormuzu.
Trenutak kada se pitanje o popuštanju SAD-u pretvori u politiku samopouzdanja, najbolje se videlo u odgovoru Bageija na konferenciji.
Jedan novinar direktno je upitao kako se Iran, kao što su SAD opisane kao supersila, može suprotstaviti pritiscima Vašingtona, i zašto se ne povlači ili ne popušta. U centru razgovora bila je ideja da neravnopravnost moći nameće popuštanje kao logičan korak.
Bagei je, međutim, poručio da je i Iran „takođe supersila“, te je dodao stav koji je privukao pažnju zbog tonа koji odaje sigurnost. U toj poruci bilo je malo prostora za pregovaračku logiku zasnovanu na odustajanju.
Ovakav nastup je značajan jer pokazuje da iranski političari pritisak ne vide nužno kao signal za povlačenje, već kao okolnost u kojoj treba zadržati pregovaračku poziciju.
Istovremeno, atmosfera u regionu dodatno je pojačala političke poruke. U kontekstu napetosti oko Ormua, u domaćim i međunarodnim interpretacijama sve se češće govori o tome da bi uticaj na pomorske rute mogao da promeni dinamiku razgovora.
U analizama koje se provlače kroz javnost, Misryoum prenosi da se kao ključni faktor ističe iransko oslanjanje na kontrolu i blokadu moreuza, što bi, kako se navodi, dovelo Teheran u poziciju da pregovara sa SAD-om.. Taj okvir se povezuje i sa tvrdnjom da je došlo do zajedničke agresije Vašingtona i Tel Aviva protiv Irana, zbog čega bi Iran nastojao da pokaže da nije bez uticaja.
U tom razmatranju, Iran polazi od očekivanja da bi blokada Ormuskog moreuza, zajedno sa rastom cena goriva na američkom i svetskom tržištu, mogla da natera Donalda Trampa da odustane od onoga što Teheran naziva maksimalističkim zahtevima.. Drugim rečima, poruka se svodi na to da pritisak mora da se „preokrene“ u pregovaračku prednost.
Za publiku je važno to što ovakva računica stavlja ekonomski aspekt u prvi plan, pa pitanje bezbednosti i trgovine postaje deo istog političkog paketa. To često menja očekivanja javnosti o tome šta je realan ishod pregovora.
Na kraju, Bageijev odgovor pokazuje kako se u ovim trenucima retorika koristi kao sredstvo signalizacije. Misryoum ističe da ton poruke, više nego same formulacije, šalje poruku da Iran ne planira da automatski popušta, čak i kada se pritisak opisuje kao neuporediv.